Ако сте родитељ детета које иде у вртић или млађег школарца, можда вам је некад неко саветовао да свом малишану, кад дођете по њега у школу, не постављате то чувено питање: “Шта сте данас радили?”.
Дакле, оно што пре свега треба да знате, јесте да ваше дете, ако је млађе од пет година, живи у тренутку. То значи да, када дођете да га покупите из школе, он ужива баш у том тренутку када поново угледа вас, најважнију особу у свом животу. Не кварите му радост постављањем питања: “Какав је био твој дан?” или “Шта си радио данас?”, већ га пустите да ужива у томе што је поново с вама, а ви учините исто. Осим што ћете детету одузети тај моменат среће, вероватно нећете добити оно што сте тражили. Јер ваше дете неће имати спреман одговор пошто му је секунд пре него што сте га питали на памети било једино то колико је лепо што вас поново види. Деца уживају у тренутку и нису у стању да, кад им поставите овакво питање, одговоре онако како бисте очекивали. Способност да опишу свој дан у вртићу и понове оно што им се тамо дешавало имају старија деца.
Осим тога, ако им то питање постављате сваког дана, може им постати одбојно јер ће осећати обавезу да дају неки одговор иако га у том тренутку немају. Тако стварате непотребан притисак. Ако дете зна да ћете га, чим дођете у вртић, одмах питати шта су данас у радили, постоји и могућност да ће одговорити нешто што можда зна да би вам се допало или ће поменути неку активност које се прво сети.
Такође, то вам можда није пало на памет, али деца не посматрају свакодневне активности као одрасли. Оно што би се нама чинило важним (рецимо нова песмица) њима можда није вредно помена. Другим речима, колико год да нама свака, и најмања активност коју деца имају у вртићу делује важна, у њиховим малим главама, то је сасвим другачије – дан као и сваки други.
Па, како да онда, као родитељи, дођемо до тих драгоцених информација? Како да разговарамо са својом децом и сазнамо како су провели дан, а да то при томе не изгледа као форсирање и стварање притиска детету?
Једноставно – примером.
Дајте им пример како би требало да комуницирају о томе како су провели дан. Ово можете учинити разговором с другом одраслом особом или старијим дететом, док млађе дете слуша, али и у разговору с вашим малишаном за кога имате тако много питања.
Ево, на пример, дошли сте по њега у школу. Видите његово слатко и весело лице и одмах му кажете: “Здраво, баш се радујем што те видим поново!”. Он ће вероватно рећи нешто слично. Дакле, у том тренутку када после 8 или 9 сати коначно поново видите своје дете, не дозволите себи да га запиткујете. Ни васпитачицу. Ни друге родитеље. Не узимајте ни телефон у руке. Једноставно разговарајте са својим дететом. Док пешачите или се возите кући, испричајте му како је прошао ваш дан – шта сте на послу радили, да ли вас је неко наљутио или посебно обрадовао, како вам се допао ручак… После сваке информације коју дате детету о свом дану, направите малу паузу. Можда ће желети нешто да вас пита или га можда подсетите на нешто важно што се њему десило па жели с вама да подели.
На овај начин ћете помоћи детету да схвати шта је то заправо што се дешава у току његовог дана, а вредно је приче и помена. Временом, овим приступом давања примера, ваше дете ће само осетити потребу да и оно вама каже како је провело свој дан у вртићу. Дозволите му да сам дође до тога, да сам развије осећај и потребу да подели важне информације с вама. То ће ваш разговор учинити далеко садржајнијим и смисленијим, а ви ћете бити награђени и једним и другим – и осмехом свог детета када вас угледа на крају дана и информацијама о томе шта је данас ново научио у вртићу!
Извор: www.sarahmoudry.com