Питате дете: „Како је било у вртићу?”, а оно одговара: „Добро”. „Шта сте радили?”, дете каже: „Ништа“. „Шта ти се допало кад кажеш да је било добро?“, а дете одговара: „Све ми се допало” или „Ништа ми се није допало“.
Ваше дете проводи и по девет сати дневно у вртићу. Оно ту има неки свој свет за који ви не знате.
Желели бисте да будете упућени у то што му се догађа, али дете неће да прича о вртићу или нерадо прича. Погрешно је да родитељ инсистира на разговору о вртићу ако само дете о томе једноставно не жели да говори. Оно што вас занима можете да сазнате и кроз игру. Добар начин да сазнате шта се вашем детету догађа у вртићу је да се са њим играте вртића. Ја сам то радила са старијим дететом и поред тога што сам пуно тога сазнала, веома смо уживали у игри.
Ево како то изгледа детаљније:
Прво треба да питате дете да ли жели да се играте вртића. Уколико оно није расположено, немојте инсистирати. Дете се игра због задовољства које осећа током игре, а не због спољашње присиле од стране родитеља. Некад касније можете да му кажете да желите да му покажете једну нову игру (игру вртића). Ако му се допадне игра оно ће само тражити да се играте. Код нас је то било некако спонтано јер је дете одушевљено прихватило предлог да се играмо вртића. Мој је био само предлог, а концепцију и ток игре сам препустила њему. Рекао ми је да ћу ја бити васпитачица, а он дете. Говорио ми је где да седнем и шта да радим. Плишане играчке (куца, меда, мики маус, жаба, корњача…) су били другари. Нпр. одредио је да меда буде Петар, жаба да буде Ана итд. Током саме игре сам сазнала много тога: како дете проводи време, како решава конфликте са другарима, ко му је најчешће пар, с ким се најрадије игра… Сазнала сам доста тога и о васпитачицама и другој деци (које дете најчешће иде у казну, које воли да тужака, које скоро увек све поједе, а које неће да једе, са којом девојчицом друге девојчице неће да се друже…).
Деца воле игре улога и претварања. Нарочито девојчице воле да имитирају васпитачице. Посматрају и упијају њихову мимику и гестикулацију па не треба да се изненадимо колико су добре у имитирању васпитачица. Опонашање је један од начина на који деца уче. Поред тога претварање и маштање су пресудни за развој емпатије, креативности, способност решавања проблема. Имитативна игра, односно игра претварања и уживљавања у друге улоге је начин да се дете ослободи напетости, да научи да управља негативним емоцијама, да задовољи своје дечје жеље и потребу да се осећа одраслим.
Кроз игру се са дететом повезујете на један смисленији начин. Зато уживајте у заједничкој игри!
Ауторка: психолошкиња Бранка Василев
Извор: mojpsiholog.weebly.com