Пословице су кратке, мудре поруке којима су старији учили млађе генерације на основу свог животног искуства. Оне су се нејчешће усменим путем преносиле кроз народ а добар део њих сакупио је Вук Караџић. Настале су у тренуцима одмора а имају за циљ забаву и разоноду. Значајне су јер код деце развијају логичко размишљање, памћење и разумевање. Ево неколико десетина пробраних:

Испеци, па реци.

Што не желиш себи, немој ни другоме.

На млађима свет остаје.

Кол’ко људи, тол’ко ћуди.

Нико не може целом свету колача намесити.

Дрво без гране и човек без мане — не могу бити.

Вино од лозе, млеко од козе, човек од човека.

Животиње су шарене споља, људи изнутра.

Колико је од земље до неба, толико је од нечовека до човека.

Човек се учи док је жив.

Ако не почнеш, нећеш ни завршити.

По делу се човек познаје.

Зле очи никад добро не виде.

Од зле птице — зло и пиле.

У сваком житу има кукоља.

Колико је низбрдица, толико је узбрдица.

Добру коњу сто мана, а рђаву (само) једна.

Ћутање је злато.

Од ћутања глава не боли.

Ко пуно говори, мало му се чује.

Не веруј ономе који се много куне.

Лепа реч гвоздена врата отвара.

Не реци зло да зло не чујеш.